Pokle su me prikovali zlizane za ove daski
ja nisam već doma videl
ni svoje zagledal majki.
Si l' cela mi, kuća bela?
Si l' mi majko, prebolela?
More, more, sinje.

Pokle su me zakopali
va ovu drevenu rakvu
videl nis' bora va šume
ni na nebe sunce žarko.
Si l' se, drevo, osušilo?
Si l' se, sunce ugasilo?
More, more, sinje.

Nogi su mi polomili,
strli su mi dušu mladu.
Brižan san ti na te svete!
Galebi, oj, beli tići,
poletite dole k jugu
ter moju pozdrav'te majku.
More, more, sinje.

Pest zemlji mi prinesite!
Bešelka mi struk darujte!
Suho veslo će procvast mi
i duša će utešit se.
Pak ću onput mirno slušat,
ča mi šapćeš kroz galiju,
More, more, sinje.

Muklo ćeš mi pesan pevat:
„Utopit ću brod prokleti;
duboko ću ja peljat te,
mir kade je hlad i sena.
Ko dete ću čuvat slepo
i zibat te lepo, lepo:
Trajna, nina, nena.
Trajna, nina, nena, trajna, nina, nena!